Поменом, полагањем венаца и јавним часом, на нишком Старом гробљу данас је обележено сто година од смрти Тодора П. Станковића, једног од водећих политичких лидера Ниша у периоду пре и након ослобођења од Турака, као и у време балканских и Првог светског рата.

Станковића ће историја памтити и по томе што је, по наредби генерала Милојка Лешјанина и уз сагласност краља Милана, истакао српску заставу на Тврђави, изнад Стамбол капије, чиме је Ниш ушао у састав Краљевине Србије.

Помен Тодору Станковићу и његовим саборцима и савременицима служило је свештенство нишког Саборног храма, а венце на његов гроб положили су, поред потомака, представници Града, Полиције, српско-руског хуманитарног центра, чланови удружења која баштине сећање на ратнике и хероје наше историје, као и бројни грађани, поштоваоци српске и нишке историје и традиције.

О лику и делу свог славног предака, говорила је Станковићева праунука Ружица Васић, која је истакла да је његово наслеђе умногоме обележило и усмерило и читаву породицу и потомке, међу којима је било генерала и краљевских ађутаната, угледних лекара и јавних радника, који су увек пред собом имали и сећање на све оно што су за овај град и државу учинили Тодор Станковић и његови саборци.

Зачетник и иницијатор обележавања ове велике годишњице, истраживач Мирослав Величковић који је подсетио да је на Старом гробљу сахрањено и 17 Станковићевих славних савременика и бораца за ослобођење Ниша и јужне Србије, попут Учитеља Тасе, Петра Икономовића, Тодора Миловановића, сердара Јола Пилетића и многих других, чији су гробови данас обележени и уређени.

„По мом дубоком уверењу, Тодор Станковић је својим делом најзначајнија личност, са највећом симболиком, на Старом гробљу. Сам чин подизања заставе на Тврђави, који означио крај вишевековног ропства је један највећи симбол Ниша и ослобођења Ниша. Има овде пуно знаменитих људи, али је Тодор Станковић несумњиво, по било ком критеријуму, у врху”, поручио је Величковић.

Тодор Станковић је рођени Нишлија. Учесник је свих ратова од 1878. до 1918. године, национални радник и српски конзул у Приштини, Скопљу, Битољу и Солуну, доајен српског новинарства и дипломата. Одан династији Обреновића и уважаван од династије Карађорђевић.

Изабран је за првог начелника града Ниша после ослобођења од Турака. Био је историограф и писац, један од оснивача Народне одбране, а службовао је као генерални конзул, срески начелник и народни посланик у више мандата. Имао је чин резервног коњичког потпуковника и носилац је више домаћих и страних одликовања, а многи га и дан данас сматрају ослободиоцем Ниша.